U akademskim i teorijskim raspravama postoji velika saglasnost o tome šta se podrazumeva pod profesionalnom diplomatskom službom u okviru jedne suverene i međunarodno priznate države. Pod znamenikom “profesionalost”, voleo bih da odvojim dva značenja te reči u ovom kontekstu:

a) Profesionalnost u smislu vođenja diplomatske službe koja bi, svojim delovanjem, ispunjavala definisane politike spoljnog delovanja jedne države prema drugim akterima u međunarodnim odnosima

b) U drugom slučaju, profesionalnost u smislu znanja i prakse uobičajenog vođenja diplomatskih poslova u jednoj državi, u okviru koje bi se poštovali pravila, prakse, norme i utvrđena pravila komunikacija u diplomatskoj službi

U prvom slučaju, koji u obzir uzima i već definisane ciljeve spoljne politike jedne države, podrazumeva se diplomatsko i konzularno delovanje jedne države odvija se na način koje svoje temlje ima u diplomatskim i konzularnim normama koji su regulisani međunarodnim pravom, kao i onima koji su regulisani dobrim praksama za obavljanje profesionalne diplomatske i konzularne prakse. U tom slučaju, činovnici (uključujući i najviše funkcionere Ministarsva spoljnih poslova, ali i premijera i šefa države) deluju profesionalno (poštivajući diplomatski i konzularni praktikum) u cilju ispunjavanja ciljeva zadate spoljno-političke strategije jedne države.

U drugom slučaju, profesionalizacija službe je ista kao i u prvom slučaju, sa tim što usled nedostajanja jasno definisane spoljno-političke strategije države, članovi diplomatske službe deluju u drugom kontekstu. Upravo u tom kontekstu treba analizirati i profesionalnost diplomatske službe Republike Srbije. Naime, iako Srbija ima usvojene spoljno-političke strategije i ciljeve, oni se u praksi ne usvajaju u potpunosti. Uzmimo na primer strateško opredeljenje Srbije za članstvo u Evropskoj uniji. Iako se neophodne reforme sprovode, Srbija već godinama pada na međunarodnim i kredibilnim listama indeksa korupcije, slobode medija, i tako dalje. Problem Kosova je svakako najteži za srpsku diplomatiju, dok su tu još i komplikovani odnosi sa NATO-om, kao i sa susednim državama Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom, Hrvatskom i Severnom Makedonijom.

U toj situaciji, Srbija nije iskoristila prednost nasleđivanja dobro razvijene infrastrukture diplomatske  službe bivše Jugoslavije. Štaviše , čini se da Srbija čini sve da takvu infrastruktu rasturi. Još od demokratskih promena 2000.godine, proces selektovanja kadrova je veoma problematičan, posebno imajući u vidu takozvano “partijsko zapošljavanje”. Ovakva vrsta zapošljavanja i primanja u diplomatsku službu je dovelo do toga da mnogi takozvani “profesionalni diplomati” (diplomate od karijere) napuštaju ambasadorske i konzularne pozicije i odlaze u prevremenu penziju. Na njihovo mesto uglavnom dolaze nedovoljno obučeni, a samim tim i neprofionalni kadrovi iz vladajuće stranke. Ovakva praksa se naročito raširila dolaskom Srpske napredne stranke na vlast, gde je vladajuća stranka dovela državu i njene institucije u stanje “zarobljenosti i zatvorenosti”. Samim tim, uobičajeni načini regrutovanja ljudi za rad u diplomatskoj službi je ozbiljno ugrožen (odnosi Fakulteta političkih nauka, Diplomatske akademije i Minisarstva spoljnih poslova ne funkionišu dobro), se te kao rezultat često dešava da potpuno nekompetentne osobe dobiju visoke diplomatske pozicije.

Svakako da postoje određeni elementi diplomatske službe koji su i dalje visoko profesionalni. To se pre svega odnosi na diplomatski protokol i organizovanje visokih diplomatskih skupova. Upravo zbog toga se “incidenti” vezani za srpsku diplomatiju retko kada mogu pripisati organizacijama skupova, ili prilikom dolaska stranih diplomatskih predstavnika. Najzad, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, za razliku od drugih institucija, vodi računa o rodnoj ravnopravnosti u svojim redovima.

Najveća (de)profesionalizacija srpske diplomatije se ipak primećuje kod njenih najznačajnijih predstavnika – ministra, ali i predsednika države i premijera, koji iako nisu zvanično deo diplomatske službe, ipak osobe koje zastupaju spoljnu politiku države. U toj praksi neprofesionalnosti svakako dominira sam ministar Ivica Dačić, koji je zbog svojih nediplomatskih gafova često predmet opšte sprdnje među građanima ali i među diplomatskom zajednicom. Među poslednjim njegovim gafovima se ističe doslovce “dranje” na ambsadorku Kosova u SAD-u nakon sastanka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde je skoro uz psovke takođe uvredio i diplomatske predstavnike SAD-a i Velike Britanije; pevanje na mnogobrojnim skupovim uz prisustvo visoko pozicioniranih predstavnika drugih zemalja; pretnje koje često upučuje susednim državama na potpuno nediplomatski način (jednom prilikom je zapretio Makedoniji da će Srbija povući prznanje imena Makedonije pod njenim ustavnim imenom bez ikakvog razloga). Premijerka Ana Brnabić takođe ne može da se pohvali dobrim diplomatskim ponašanjem imajući u vidu da je nedavno (po njenom mišljenju to nije mislila) nazvala  Albance “ljudima iz šume” i to usred rešavanja problema otopljavanja odnosa između Srbije i Kosova, i pokušajima da se dijalog odmrzne.

Analiziranje profesionalnosti diplomatske službe u Srbiji u ovom trenutku nije lak posao. Imajući u vidu da se stiče dojam da se ipak radi o “zarobljenoj državi” (captured state), nedostatak transaprentnosti rada, nepotizam i korupcija značajno zatvaraju vrata za uvid u rad Ministarstva spoljnih poslova pred očima javnosti. Ipak određeni trendovi se mogu istraživati i analizirati. Tako se može doći do zaključka da već godinama unazad stepen profesionalnosti u diplomatskoj službi pada, i da se taj trend verovatno uskoro neće zaustaviti.